Stari zanati u Srbiji su predstavljali temelj zajednica i osnovu svakodnevnog života, obezbeđujući sredstva za život i osiguravali opstanak mnogih porodica kao i napredak lokalnih zajednica. I država, sa svoje strane, pomaže uz finansijsku pomoć koja je određena za podršku i dalji život tradicionalnih zanata. Nakon pojave industrijske proizvodnje, stari zanati su sve više zanemarivani a potrebe za njima su bile sve manje i manje. Ručni radovi su gubili svoju vrednost pod pritiskom masovne proizvodnje, nisu više bili značajani jer su mašine proizvodile umesto ruku zanatlija. Radnici u fabrikama poboljšali su svoje imovinsko stanje i napustili kupovinu ručno rađenih predmeta i postali potrošači industrijskih proizvoda. Sa godinama su se zanatske radionice sve više zatvarale, kako zbog smanjivanja obima posla, tako i zbog naslednika koji nisu bili zainteresovani da nastave sa tradicionalnim poslovima.

Kako je Zoran postao obućar

Jedan od takvih je i sagovornik Bizportala Zoran Zarić iz Beograda koji je svoj posao obućara, sticajem životnih okolnosti, započeo tek u kasnijim godinama. Posle zatvaranja fabrike u kojoj je radio kao hemijski tehničar, bio je prinuđen da traži posao i sasvim slučajno završio kao obućar. Ovim zanatom se uspešno bavi već nekih deset godina. - U mojoj porodici nije bilo obućara, a ja sam započeo sa popravkom obuće kada sam imao 50 i više godina - kaže Zoran. Posao je otpočeo uz pomoć Nacionalne službe za zapošljavanje koja je subvencionisala samozapošljavanje i od tih sredstava i novca koje je sam imao pokrivao je obaveze osiguranja, kupio mašine, početnu opremu i otvorio radnju za popravku obuće. Da bi započeo posao neophodna mu je bila i obuka za koju Zoran kaže da "nije neka mudrolija". - Išao sam u Mirijevo i šegrtovao kod jednog majstora nekoliko meseci. Tamo sam se obučavao tako što sam počeo od lepljenja, izrade flekica, pendžeta. Naučio sam kako se obrađuje, kako se lepi, kojim se lepkom šta lepi, kako se voskira, sve što treba da popravka izgleda lepo. Bilo je tu i šivenja na mašinama - kaže Zarić.

Potrebno je i ulaganje

Zoran je uložio oko 2.000 evra u neophodnu opremu, a najveću sumu je morao da izdvoji za mašine, repromaterijal je iziskivao manje novca i manje ulaganja. - Za zanat obućara je to najmanja suma za ulaganje da bi se počelo. Prvih par godina mi je bilo malo nezgodno, dok nisam razradio radnju, prostor iznajmljujem, i za ovaj posao je jako bitno da kirija nije velika da bih mogao da pokrijem troškove rada i troškove života - kaže naš sagovornik. Obuka za ovu vrstu zanata nije trajala dugo i naš sagovornik tvrdi da se vrlo lako i brzo savlada.

Lepo se živi i još ima mušterija

- Nije to težak posao i u njemu je potrebno da čovek ima osećaj za lepo, ali za ovu vrstu zanata mladi ljudi nisu zainteresovani. Ja sam radnju otvorio sa oko pedeset godina i uglavnom se ovim poslom bave ljudi mojih godina ili stariji od mene, od mlađih niko živi nije zainteresovan - rekao je on. Zbog nedostatka interesovanja za zanat i rad u ovom poslu Zoran razmišlja da posle penzionisanja zatvori radnju ili proda svoj biznis. - Od ovog posla može lepo da se zaradi i lepo da se živi, mušterija ima, dolaze podjednako i muškarci i žene, ali od mladih ovaj posao niko neće da radi - zaključuje Zoran. Osvrnuo se Zarić i na kvalitet robe i kaže da je mnogo slabiji i lošiji nego decenijama ranije a da je posao i rad na nekim novim modelima mnogo teži. BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027: ?is_from_webapp=1&sender_device=pc Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.