Konzervirana tuna u Evropi ima visoku koncentraciju žive koja premašuje granicu za drugu ribu, navodi se u novom izveštaju nevladine organizacije Blum, koja se bavi očuvanjem morske okoline i organizacije za prava potrošača Fudvoč.
Nevladine organizacije analizirale su gotovo 150 konzervi tune iz pet evropskih zemalja: Nemačke, Ujedinjenog Kraljevstva, Španije, Francuske i Italije. Otkrili su da su svi proizvodi sadržali živu i da je 57 odsto uzoraka premašilo granicu od 0,3 dela na milion (ppm) koja se odnosi na drugu ribu.
- Ono što završava na našim tanjirima predstavlja kolosalni rizik za javno zdravlje koji se ne razmatra ozbiljno - rekla je novinarima Karin Žakmar, izvršna direktorka Fuvoča za Francusku.
Foto: Shutterstock[/caption]
- Živa je definitivno neurotoksin. Toksična je za nervno tkivo, a posebno je toksična za formiranje i razvoj mozga koji se odvija u fetalnom životu i ranom detinjstvu - rekao je dr Filip Granžan, profesor medicine okoline na Univerzitetu južne Danske.
Izloženost fetusa metil živi može dovesti do problema s kognicijom, pamćenjem, pažnjom, jezikom, finom motorikom i prostornim vidom.
- Jedemo male doze kroz dug vremenski period - rekao je Guterman, objašnjavajući da se te doze akumuliraju kroz vreme u procesu koji se naziva bioakumulacija. Isti objašnjava zašto je tuna posebno osetljiva na kontaminaciju živom.
Budući da su tune, baš kao i drugi grabljivci ili dugovečne vrste poput morskih pasa ili sabljarki, više u prehrambenom lancu, one se hrane manjom ribom pa tako akumuliraju više žive tokom vremena.
Živa je prirodno prisutna u ekosistemima kroz vulkanske erupcije i šumske požare. Međutim, ljudske aktivnosti čine dve trećine izvora žive, što uključuje sagorevanje uglja i fosilnih goriva, postrojenja za spaljivanje otpada i još mnogo toga. Kada živa stupi u interakciju sa bakterijama, poput onih prisutnih u okeanima, ona postaje metil živa, odnosno otrovni i bioakumulativni spoj.
Proces konzerviranja može udvostručiti ili utrostručiti količinu žive
Prosečan Evropljanin godišnje konzumira preko 2,8 kilograma tune, uglavnom konzervirane. Međutim, proces konzerviranja znači da se koncentracija žive udvostručuje ili utrostručuje u poređenju sa svežim proizvodom, prema Blumu, prenosi Euronews. Trenutno, evropski standard postavlja maksimalni nivo žive na jedan ppm. - Nećemo odustati dok ne postignemo strože evropske standarde - rekla je Žakmar. U međuvremenu, Evropska agencija za sigurnost hrane (EFSA) postavila je 2012. godine dopušteni nedeljni unos (TWI) na 1,3 mikrograma žive po kilogramu telesne težine. Poređenja radi, TWI u SAD-u iznosi 0,7 mikrograma, saopštile su nevladine organizacije. - Ako primenimo maksimalni prag određen evropskim propisima, svako ko ima više od 79 kilograma biće u opasnosti posle konzumiranja jedne porcije. Dakle, koja je svrha ovih standarda? - rekla je Džuli Guterman iz Bluma, koja je vodila 18-omesečnu istragu. Europska komisija je u izjavi dostavljenoj Euronews Healthu rekla da su "maksimalne razine žive u hrani utvrđene na temelju podataka o stvarnoj pojavi žive u hrani u svakodnevnom životu". Nevladine organizacije su u međuvremenu tvrdile da je veliki utjecaj lobija industrije tune postavio norme tijekom 1980-ih i 1990-ih.Koje rizike po zdravlje donosi živa u hrani?
Metil živa, inače najčešći oblik žive u hrani, klasifikovana je kao "moguće kancerogena za ljude", što znači da bi mogla izazvati rak. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (WHO), trudnice i deca posebno su osjetljivi na visoke nivoe metil žive. [caption id="attachment_68255" align="alignnone" width="1000"] Foto: Shutterstock[/caption]
- Živa je definitivno neurotoksin. Toksična je za nervno tkivo, a posebno je toksična za formiranje i razvoj mozga koji se odvija u fetalnom životu i ranom detinjstvu - rekao je dr Filip Granžan, profesor medicine okoline na Univerzitetu južne Danske.
Izloženost fetusa metil živi može dovesti do problema s kognicijom, pamćenjem, pažnjom, jezikom, finom motorikom i prostornim vidom.
- Jedemo male doze kroz dug vremenski period - rekao je Guterman, objašnjavajući da se te doze akumuliraju kroz vreme u procesu koji se naziva bioakumulacija. Isti objašnjava zašto je tuna posebno osetljiva na kontaminaciju živom.
Budući da su tune, baš kao i drugi grabljivci ili dugovečne vrste poput morskih pasa ili sabljarki, više u prehrambenom lancu, one se hrane manjom ribom pa tako akumuliraju više žive tokom vremena.
Živa je prirodno prisutna u ekosistemima kroz vulkanske erupcije i šumske požare. Međutim, ljudske aktivnosti čine dve trećine izvora žive, što uključuje sagorevanje uglja i fosilnih goriva, postrojenja za spaljivanje otpada i još mnogo toga. Kada živa stupi u interakciju sa bakterijama, poput onih prisutnih u okeanima, ona postaje metil živa, odnosno otrovni i bioakumulativni spoj.
