Francuska je dovršila jednogodišnji proces mirnog povlačenja iz svojih bivših afričkih kolonija i ostavila otvorenom još samo jednu vojnu bazu. Zatvaranjem baze u Dakaru i pakovanjem vojnika, 65 godina nakon formalnog proglašenja nezavisnosti zemalja zapadne Afrike, označen je konačni kraj vojnog prisustva Pariza na afričkom kontinentu. Sada, kada su baze zatvorene, od kolonijalnog nasleđa ostala je još samo valuta – afrički franak ili CFA – koji je danas vezan za evro, a čiju konvertibilnost garantuje Centralna banka Francuske. Dok s razlogom, u duhu univerzalnih vrednosti, slavimo kraj kolonijalizma, važno je osvestiti da odlazak Francuske iz Afrike automatski čini Evropsku uniju znatno ranjivijom nego što je bila dok su francuske trupe bile prisutne. To se posebno odnosi na migracione tokove i pretnju od terorizma, ali i na pristup sirovinama, nad kojima sada dominaciju preuzima Kina – najveći ekonomski partner Afrike. Rusija, s druge strane, pokazuje interesovanje za uranijum i kontrolu migrantskih ruta, piše Poslovni dnevnik.

Gužva nakon odlaska Francuza

Kada se sve sagleda, jasno je da je i Evropska unija, preko Francuske, godinama profitirala od kolonijalnog nasleđa, a sada – zajedno s Francuskom – trpi posledice njegovog nestanka. Francuzi su nadgledali situaciju u zapadnoj Africi, poznavali teren, razumeli tokove i pretnje, analizirali ih, imali strategiju i, u meri u kojoj su mogli, delovali u interesu sopstvene i evropske bezbednosti. Jedan deo uticaja koji Francuska ima unutar EU upravo potiče, pored njenog nuklearnog potencijala, i od toga kako je uspešno rešavala bezbednosne izazove koji dolaze iz Afrike. Sada kada je “francuski žandar” napustio teren – tačnije, otkako se znalo da će otići – kontrolu nad ovim ključnim pitanjima evropske bezbednosti i budućnosti preuzimaju Rusija i Kina. Osim njih, u afrički prostor ulaze i druge sile – Sjedinjene Američke Države, Turska, Iran, Brazil, pa čak i Mađarska – svaka sa sopstvenim interesima i robom za prodaju. Ipak, upravo Rusija i Kina sada dobijaju dodatne poluge za vršenje pritiska na Evropu. Do sada nije bilo masovnih migracija iz zapadne i centralne Afrike prema evropskom kontinentu, ali s obzirom na demografsku eksploziju, pogoršanje klimatskih uslova i hroničnu ekonomsku nerazvijenost, postoji realna opasnost da ugroženo stanovništvo krene ka Evropi – pogotovo ako ga neko na to podstakne. Kada je reč o terorizmu, trenutno je on lokalizovan. Teroristi, regrutovani u selima i regijama Sahela, za sada napadaju upravo ta sela i regije. No, populacija u Sahelu spada među najmlađe na svetu – više od polovine stanovništva mlađe je od 25 godina. Uz pravovremenu i promišljenu strategiju, još uvek se može uticati na to gde će se budući teroristički napadi događati. Iako to sada možda izgleda daleko, nije nemoguće – naprotiv.

Pošast džihadističkog terorizma

Paralelno s vojnim i političkim previranjima, poslednjih dvadesetak godina u zapadnoj i srednjoj Africi raste snažno neprijateljstvo – ne samo prema Francuskoj, već i prema celokupnom Zapadu, naročito Evropi. Zapad se u sve većoj meri prezire, omalovažava, ismeva i odbacuje, dok se istovremeno uzdižu Rusija i Kina. Stvarne slabosti, greške i propusti Evrope – kao i drugde – dodatno se prenaglašavaju kroz rusku propagandu koja se širi društvenim mrežama i proruskih medija. Ljutnja prema Francuskoj kulminirala je tokom poslednjih devet godina, tokom vojne operacije „Barkhan“, u kojoj su francuske trupe bile angažovane u borbi protiv džihadističkih grupa. Iako je operacija loše završila, njen početak bio je obećavajući: Francuska vojska je uspešno ugušila pobunu Tuarega, koju su podstakli islamisti, i sever Malija vratila pod kontrolu vlade. Međutim, s vremenom se uočilo da terorističke grupe jačaju širom afričkog pojasa – od Roga Afrike do Gvineje-Bisau – i postalo je jasno da one ne predstavljaju samo lokalnu pretnju, već i ozbiljnu opasnost za samu Francusku i širu Evropu. Vlade Malija, Čada i drugih država postale su razočarane i ogorčene, jer su u početku bile duboko uverene u superiornost francuske vojske. To uverenje je bilo toliko ukorenjeno da su se počele širiti teorije zavere kako Francuzi zapravo pomažu islamističkim terorističkim grupama – što je, naravno, potpuna besmislica, ali odražava duboku nepoverenje domaćeg stanovništva prema svojim bivšim kolonizatorima. Francuski general Iena jasno je poručio da se terorizam u regionu ne može iskoreniti isključivo vojnim sredstvima, već su neophodna politička rešenja. U takvom okruženju, koje je postalo gotovo neizdrživo, Francuska je s olakšanjem odlučila da se povuče. Ipak, Francuska vojska zadržava još jednu veću bazu – u Džibutiju, sa oko 1500 vojnika – i simbolično prisustvo sa stotinu vojnika u Gabonu. Baza u Džibutiju opstaje zahvaljujući sporazumu s lokalnom vladom, a njen strateški značaj ogleda se u blizini Crvenog mora, Adenskog zaliva i ključnih pomorskih puteva koji povezuju Aziju i Evropu preko Sueckog kanala. Iz te baze Francuska prati razvoj događaja na Rogu Afrike i Arapskom poluostrvu. Inače, u Džibutiju se nalazi i najveća američka vojna baza u Africi, dok Kina upravo tu ima svoju prvu prekomorsku bazu. Svoje kontingente imaju i Japan, Italija i Nemačka, čineći ovo područje jednom od najmilitarizovanijih tačaka na afričkom kontinentu.

Tragedija džihadističkog terorizma i odlazak Francuske

Sve donedavno, Francuska je koliko-toliko uspevala da obuzda džihadistički terorizam u Sahelu – pošast koja poslednjih godina prerasta u pravu tragediju. U protekle tri godine, teroristički napadi odneli su živote deset hiljada ljudi. Burkina Faso je, primera radi, izgubila čak 20% svog stanovništva u tim udarima – brojka koja deluje nezamislivo, ali je stvarna. Nedavno, kada je u jednoj afričkoj zemlji francuska zastava spuštena s jarbola, predsednik Emmanuel Macron ogorčeno je prokomentarisao kako afričke države ne pokazuju ni trunku zahvalnosti Francuskoj. Dodao je, s dozom rezignacije: „Nema veze, zahvalnost nije zarazna.“ Koliko god ta izjava zvučala uvredljivo – jer je upravo taj ton paternalizma ono što afričke zemlje najviše zamera­ju francuskim elitama (i ne samo one – istočni Evropljani dobro poznaju sličan odnos) – u Macronovim rečima ima i istine. Jer da nije bilo Francuza, džihadisti bi vrlo verovatno uspeli da se učvrste na vlasti u pojedinim državama Sahela. Nema sumnje da je francuska intervencija u poslednjih deset godina spasila mnoge živote i zaustavila stvaranje takozvanog Sahelskog kalifata na tromeđi Malija, Burkine Faso i Nigera. Francuzi su, makar privremeno, sprečili potpuni kolaps tih država. Ali… kako su se francuske trupe povlačile, tako su ih afričke vlasti dočekivale gotovo s olakšanjem – i raširenih ruku primale Ruse. U Rusiji mnogi u Africi i dalje vide naslednicu Sovjetskog Saveza, koji je u doba Hladnog rata podržavao borbu protiv zapadnog kolonijalizma. Za mnoge u tim državama, sve je prihvatljivije od povratka Zapada – pa makar to bila i ruska vojna prisutnost ili kineski ekonomski uticaj. Ono što dodatno privlači afričke režime Moskvi i Pekingu jeste izostanak vrednosne retorike. Za razliku od EU, ni Rusija ni Kina ne govore o „demokratiji“, „ljudskim pravima“ ili „slobodi medija“ – pojmovima koje mnogi u Africi danas doživljavaju ne kao univerzalne vrednosti, već kao licemernu i agresivnu retoriku bivših kolonizatora. Taj narativ dodatno osnažuje lokalna i strana propaganda. U tom kontekstu i širenje džihadističke ideologije dobija specifičan okvir. Nije retkost da se džihadizam u Sahelu predstavlja kao antiteza zapadnoj „demokratiji“, koju ekstremisti nazivaju izmišljenim konceptom čiji je cilj da Afriku drži u potčinjenosti. Umesto toga, oni kao rešenje nude uvođenje šerijatske države – radikalne, autoritarne alternative koja odbacuje sve što dolazi sa Zapada. U takvom ambijentu, gubitak francuskog prisustva ne znači samo povlačenje jedne vojne sile – već otvara prostor za ideološki, bezbednosni i geopolitički vakuum čije posledice Evropa tek treba da oseti.

Neuspela operacija Barkhan: kolonijalni repovi i nova realnost

Nakon što su vojne baze zatvorene i francuske trupe napustile većinu svojih pozicija u Africi, jedini preostali simbol kolonijalnog prisustva Francuske ostaje – valuta. Afrički franak, poznat i kao CFA franak, uveden je još u doba kolonijalne uprave i danas je vezan za evro. Veliki deo deviznih rezervi zemalja koje koriste CFA franak i dalje se nalazi u Parizu, što izaziva duboko nezadovoljstvo i sumnje među Afričanima – jer veruju da Francuska koristi te rezerve za sopstvene investicije koje nemaju nikakve veze sa afričkim razvojem. Kada su bivše kolonije u Sahelu raskinule vojne veze s Francuskom, očekivalo se da će bezbednosnu prazninu popuniti Rusija. U tom kontekstu, mnoge od tih zemalja angažovale su privatnu vojnu grupu Wagner, zadatak koje je bio da – kao nekada Francuzi – suzbije secesionistički i islamistički pokret Tuarega na severu Malija. Međutim, kako prenosi BBC, Wagnerovci su, verovatno nespremni i nedovoljno prilagođeni afričkoj stvarnosti, već u prvim operacijama pretrpeli ozbiljne gubitke – izgubivši čak 70 ljudi u kratkom vremenskom periodu. Taj neuspeh ozbiljno je narušio imidž Rusije u regionu, ali i Putina lično, pa je Moskva ubrzo odgovorila formiranjem tzv. Afričkog korpusa – centralizovane, bolje opremljene i koordinirane vojne strukture sa komandnim centrom u Moskvi. Veći deo preživelih Wagnerovaca uključen je u novu formaciju, ali i pored toga, rezultati u borbi protiv terorizma ostaju loši. Čini se da se Rusi sada suočavaju sa gotovo istim problemima kao nekada Francuzi. Tokom operacije Barkhan, kojoj je primarni cilj bio da ojača vojne kapacitete lokalnih država, Francuska je u više navrata uspešno oslobađala teritorije u Maliju i Burkini Faso. Međutim, čim bi se vojska povukla, postajalo je jasno da ne postoji lokalna administracija koja bi preuzela kontrolu i uspostavila osnovne institucije. Operacija je bila isključivo vojna i nikada nije razrađen plan za „dan posle“. Francuska to nije mogla da reši, a gotovo sigurno neće ni Rusija. Tako su devet godina francuskog vojnog angažmana prošle u zamornom i jalovom kruženju kroz Sahel – bez konkretnih rezultata. Ali, kako kaže moto velebnog Muzeja Afrike u belgijskom Tervurenu: Tout passe sauf le passé – sve prolazi, osim prošlosti. Ta rečenica ima i svoj nastavak: ono što je bilo, kad-tad dolazi na naplatu. Uprkos razlikama, i belgijska i francuska kolonijalna politika ostavile su slične posledice. Belgijska kolonijalna vlast u Kongu, tada privatnom vlasništvu kralja Leopolda II, tokom decenija je obrazovala svega nekoliko stotina sveštenika, desetine učitelja i manje od deset lekara. Njihova neformalna deviza bila bi: ako narod nema obrazovane elite – neće praviti probleme. Za razliku od Belgije, Francuska jeste obrazovala afričke kadrove, često kroz prestižne institucije i u duhu prosvetiteljstva, racionalizma i republikanstva. Ali – kada bi ti obrazovani Afrikanci diplomirali, prestajali su da budu „zahvalni“, kako bi im zamerio ne samo Macron, već i mnogi njegovi prethodnici. Naprotiv – mnogi od njih postajali su lideri antikolonijalnih pokreta i borbe za nezavisnost. To je ironija francuskog kolonijalnog modela: školovao si sopstvene protivnike. I to sada dolazi na naplatu – u vidu gubitka uticaja, sve dubljeg nepoverenja, i rastuće konkurencije Rusije, Kine i drugih aktera koji dolaze bez „vrednosne agende“.

Francuske ambicije u Africi: od kolonijalnog grandera do tihe marginalizacije

Francusko kolonijalno prisustvo u Africi može se podeliti na dva ključna razdoblja, pri čemu je modernije započelo 1830. godine zauzimanjem Alžira. Do Prvog svetskog rata, Francuska je, odmah iza Velike Britanije, postala druga najveća kolonijalna sila na svetu. Nakon Drugog svetskog rata, kako vlast, tako i opozicija u Parizu verovali su da će im kolonije pomoći da se ponovo uzdignu među velike sile – tamo gde su ih Britanija, SAD i SSSR, nakon brze kapitulacije 1940. i skromnog otpora, više nisu puštali. Bila je to pogrešna procena. Francuska je bolno izgubila Indokinu, a zatim i Alžir, čija je borba za nezavisnost postala simbol antikolonijalnih pokreta širom sveta. Ostale afričke kolonije – uključujući zemlje Sahela i srednje Afrike – stekle su nezavisnost 1960. godine. Tada je predsednik Šarl de Gol pokušao da zadrži novonastale države u francuskoj sferi uticaja. Iako je ekonomski interes igrao ulogu, glavni motiv bio je politički – povratak francuskog „grandera“ i pozicije globalnog igrača, makar u konkurenciji sa Britanijom i Amerikom. Francuska je tada sa bivšim kolonijama potpisala ugovore o vojnoj saradnji i stacioniranju trupa, kao i o zadržavanju zajedničke valute – afričkog franka, poznatog kao CFA. Ova valuta, koja je postojala još od 1929, korišćena je nakon rata za amortizovanje šokova devalvacije posle dogovora iz Bretton Woodsa. Suštinski, CFA franak olakšavao je uvoz iz Francuske, a otežavao izvoz iz Afrike. I dan-danas se koristi u 14 zemalja i važi za oko 210 miliona ljudi. Zemlje zapadne Afrike (Benin, Burkina Faso, Obala Slonovače, Gvineja-Bisao, Mali, Niger, Senegal i Togo) čine Zapadnoafričku monetarnu uniju, sa centralnom bankom u Dakaru. Senegal je u mnogo čemu predvodnik regiona. Srednjoafrički CFA koristi se u Kamerunu, Čadu, Kongu, Centralnoafričkoj Republici, Ekvatorskoj Gvineji i Gabonu, sa centralom u Jaundeu. Valute dve unije nisu međusobno zamenljive. Polovina deviznih rezervi tih država i dalje se čuva u Francuskoj, a na njih se isplaćuje godišnja kamata od 7%. Novčanice se štampaju u Francuskoj, a garanciju pruža francuska centralna banka. Evropska unija je pre nekoliko godina sprovela studiju koja je pokazala da CFA franak nije doprineo ekonomskom rastu tih zemalja. Samim tim, nezadovoljstvo postojećim monetarnim aranžmanima sve je izraženije, a raskid ili reforma sistema već godinama visi u vazduhu. Novi, okvirni datum za redefinisanje odnosa postavljen je za 2027. U suštini, Francuska je nakon Drugog svetskog rata pokušala da zadrži kolonijalne strukture pod novim, formalno nezavisnim režimom. Kako su se globalni odnosi menjali, to je postajalo sve teže. Iako je predsednik Žak Širak još 2001. u Kamerunu javno priznao da je „Francuska opljačkala Afriku“, i njegovi naslednici – Sarkozi, Oland i Makron – pokušavali su da redefinišu odnos, ali bez stvarnog uspeha. Francuska se postepeno gubila u afričkom „živom blatu“, iz kojeg je na kraju, iako uz formalnu pristojnost, ipak izbačena. U međuvremenu, dok su francuske stipendije i obrazovne veze s Afrikom gotovo zamrle tokom poslednjih 15-ak godina, otvorila se nova vrata – kineska. Kina je prepoznala trenutak i počela velikodušno da nudi stipendije, infrastrukturne projekte, kredite i tehnološku podršku. Do dolaska Donalda Trampa, i SAD su igrale važnu ulogu u obrazovanju afričkih elita. Danas se u francuskim debatama sve više može čuti da je krajnje vreme da se ponovo privuku mladi Afrikanci – dok još govore francuski. U tom kontekstu, kolonijalna prošlost ne samo da ne prolazi – već se, kako je lepo rekao moto iz Muzeja Afrike u Tervurenu – vraća u obliku naplate: tout passe sauf le passé – sve prolazi, osim prošlosti. BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027: ?lang=en Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.