To je ideja o tunelu ispod Beringovog prolaza, koji bi fizički spojio Rusiju i Sjedinjene Američke Države. Ruski investicioni izaslanik Kiril Dmitrijev, bliski saradnik Vladimira Putina, predložio je nedavno izgradnju takozvanog „Putin-Trump tunela“. Projekat bi mogao da poveže kontinente kroz 112 kilometara dugačak podmorski koridor, i to za manje od osam milijardi dolara, koristeći tehnologiju kompanije "The Boring Company" Ilona Maskа, koja se u SAD-u već bavi izgradnjom tunela. Na papiru, možda zvuči kao vizija dostojna 21. veka. U praksi, reč je o ideji koja balansira između geopolitičke simbolike, infrastrukturnog sna i tehničke fantazije.

Stara ideja i novi momenti

Beringov prolaz razdvaja Aljasku od ruske Čukotke na tek 80 kilometara razdaljine. U teoriji, to je mesto gde bi dva kontinenta mogla da se spoje pod morem. Da se razumemo, Dmitrijevu to nije palo tek tako na pamet. Ideja nije nova - još početkom 20. veka ruski inženjeri i američki vizionari crtali su skice mosta ili železničkog tunela koji bi „ujedinio svet“. Tokom Hladnog rata, projekat je bio nezamisliv. Nakon 1990-ih, ponovo se povremeno pojavljivao u planovima, a 2007. godine grupa ruskih i američkih stručnjaka čak je izradila preliminarnu studiju izvodljivosti. Tadašnja procena troškova: oko 65 milijardi dolara, uključujući železničke pristupe i prateću infrastrukturu. Dmitrijev sada tvrdi da bi novi pristup, uz upotrebu savremene tehnologije tunelovanja, mogao da snizi cenu i vreme izgradnje za više od 80 odsto. Računica mu, reklo bi se, nije baš najjača strana. I najoptimističnije studije pokazuju da bi samo tunel koštao između 30 i 40 milijardi dolara, a potpuna realizacija — sa pristupnim prugama kroz tundru i permafrost (večiti led) mogla bi da premaši i 1 bilion dolara. Sa inženjerske strane, tunel ispod Beringovog mora jeste moguć: stenske mase su stabilne, seizmička aktivnost relativno niska, a današnje mašine za bušenje tunela (TBM) mogu da izdrže takve uslove. Međutim, pravi problem nije u moru, već u kopnu. Na ruskoj strani, najbliža ozbiljna železnička mreža završava se hiljadama kilometara zapadno od Čukotke. Na američkoj, Aljaska ima ograničenu transportnu mrežu, gotovo bez povezanosti sa kontinentalnim SAD. To znači da bi sama izgradnja pristupnih koridora trajala godinama, kroz arktičke oblasti u kojima je zimi temperatura i do minus 50 stepeni. Osim toga, područje je tektonski aktivno, sa povremenim potresima, što bi zahtevalo dodatna ojačanja i stalno održavanje. Ekološki rizici su ogromni: remeti se stanište morskih sisara i permafrost koji skladišti ogromne količine metana.

Geopolitički ili propagandni most?

Ne može se ignorisati politička dimenzija. Predlog je stigao u trenutku kada su odnosi Moskve i Vašingtona na istorijskom minimumu. U tom kontekstu, ideja o tunelu zvuči više kao pokušaj simboličnog „mosta“ između zavađenih sila nego kao realan infrastrukturni plan. U Kremlju projekat predstavljaju kao gest buduće saradnje i „povezivanja sveta“. Na Zapadu ga tumače kao marketinški trik, to jest, pokušaj da Rusija kroz „velike ideje“ pokaže da je i dalje globalni igrač. Čak i ako bi se našla tehnička i finansijska osnova, malo je verovatno da bi dve države sa postojećim režimom sankcija mogle zajedno da sprovode ovakav projekat. Uprkos svemu, ideja ima i pristalice. Zagovornici tvrde da bi tunel mogao da postane nova globalna ruta za robu, skraćujući put između Azije i Amerike, otvarajući pristup rudnim i energetskim resursima Arktika i stvarajući hiljade radnih mesta. Kritičari, pak, upozoravaju da bi to bio infrastrukturni „mamut“ bez jasne ekonomske opravdanosti, jer je količina mogućeg saobraćaja između Sibira i Aljaske minimalna. To bi, čak i ako bi se desilo, mogao da bude najveći investicioni promašaj u istoriji. Jedan čudovišni tunel koji zvrji prazan.

Na papiru sve zvuči dobro...

Veoma ambiciozno i grandiozno, ali čemu? Beringov tunel bi nesumnjivo bio tehnološko čudo i civilizacijski simbol, najskuplji infrastrukturni projekat u istoriji čovečanstva. Ako bi se ikada izgradio, spojio bi kontinente, ali ne nužno i ljude. Jer prepreke nisu samo geografske. One su političke, ekonomske i simboliče. Dakle, „Putin-Trump tunel“ tako ostaje metafora sveta koji bi želeo da se poveže, ali još uvek ne zna kako da to učini. Dok se led Beringovog mora topi i ponovo zaledi svakog proleća, i ovaj projekat periodično tone i izranja. Pomalo je i tužan podsetnik da između snova i stvarnosti uvek stoji dubok sloj leda. Šansa da ovaj tunel bude izgrađen ravna je nuli. I to je dobra stvar. Jer, šta će ti tunel kroz led koji zimi pada na minus 50 stepeni Celzijusa? Samo da bi se zvao "Putin-Tramp"? Nema potrebe. Uostalom, " target="_blank" rel="noopener">Tramp je već stigao da prokomentariše ideju, i nazvao ju je "zanimljivom", ali iz njegovog osmeha se videlo da od toga nema ništa. Ilon Mask, koga je bliski saradnik Vladimira Putina, Kiril Dmitrijev, upitao za donaciju za tunel, mudro ćuti, što mu nije osobina. Možda je shvatio, ćutanje je zlato. BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027: Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.