Ipak, postoji jedan veliki izuzetak koji bode oči, evo već četiri godine. U pitanju je ruska industrija koja je veoma cenjena i poštovana, i to u tolikoj meri da su i Evropa i SAD spremne da zatvore oči i prave se kao da uopšte ne postoji, i da nesmetano radi.
To je čuvena ruska nuklearna industrija, koja se suočila sa vrlo malo stvarnih i značajnih sankcija. Dok su ruska nafta, gas, bankarski sektor i vojna industrija pod stalnim i snažnim pritiskom, državna firma, Rosatom, kao i čitav nuklearni lanac snabdevanja i dalje funkcionišu uz ograničene prepreke.
Foto: Shutterstock[/caption]
U tom smislu, Rosatom je jedinstven igrač na globalnoj energetskoj sceni: učestvuje u gotovo polovini svetskog kapaciteta za obogaćivanje uranijuma i kontroliše ceo proizvodni lanac – od rudnika, preko obogaćivanja, do izrade gorivnih sklopova. Mnoge zemlje, naročito u Evropi, nemaju brzu alternativu. Štaviše, nemaju nikakvu alternativu.
U Evropskoj uniji gotovo petina nuklearnih reaktora potiče iz sovjetskog perioda i zahteva gorivo specifičnog dizajna, koje decenijama isporučuje, ko drugi, Rusija. Uvođenje potpunih sankcija na nuklearnu energiju u takvim okolnostima nosilo bi rizik gašenja reaktora, nestašica struje i dodatnog rasta cena energije. Pogotovo sada, kada pritisak na Rusiju ponovo raste, a zbog čega i Srbija, ni kriva ni dužna, trpi posledice.
Dakle za razliku od nafte i gasa, koje se relativno brzo mogu nabaviti na globalnom tržištu, zamena ruskog nuklearnog goriva zahteva godine tehničkih prilagođavanja, regulatorna odobrenja i velike investicije. Zato su se evropske sankcije fokusirale na sektore u kojima je šteta po sopstvenu ekonomiju bila podnošljivija.
Slična situacija postoji i u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako Donald Tramp značajno pojačava pritisak na Moskvu, SAD su decenijama uvozile obogaćeni uranijum iz Rusije za svoju flotu od preko 90 reaktora. Potpuna zabrana uvedena je tek 2024. godine, ali sa veoma dugoročnim odlaganjem. Uz izuzeća koja važe do 2028, kako bi se izbegao poremećaj u snabdevanju. Što je opet zabrana samo "na papiru" - jer je u geopolitici tri godine jako dug period.
Zapad sam sebi uskače u usta. Želi da kazni Rusiju, ali istovremeno zavisi od njenog nuklearnog sektora, koja joj jedina garantuje stabilnost sopstvenih energetskih sistema.
Dalje, iako je ekonomski i energetski faktor ključan, postoji i veoma važan, bezbednosni. Nuklearna energija je i pitanje fizičke i radiološke bezbednosti. Nagli prekid saradnje sa Rosatomom mogao bi da ugrozi održavanje reaktora, isporuku rezervnih delova i tehnički nadzor – što bi povećalo rizik od incidenata sa potencijalno katastrofalnim posledicama.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.
Mudro licemerje
Reklo bi se, licemerno od strane Zapada, ali i surovo pragmatično: razlozi za to nisu politička neodlučnost, već složena kombinacija energetske bezbednosti, tehnološke zavisnosti i geopolitičkog rizika. Za razliku od fosilnih goriva, nuklearna energija je, tako reći, dugoročno ulaganje, koje mnogi upravo sprovode. Izgradnja reaktora, snabdevanje gorivom, servisiranje i bezbednosni nadzor vezani su višedecenijskim ugovorima. Prekid takvih aranžmana ne znači samo gubitak dobavljača, već potencijalno i zaustavljanje rada čitavih nuklearnih elektrana. Jednostavno rečeno, embargo na nuklearnu energiju Rusije značio bi simboličan pucanj u sopstvenu nogu, ako ne i gore od toga. [caption id="attachment_152470" align="alignnone" width="1000"] Foto: Shutterstock[/caption]
U tom smislu, Rosatom je jedinstven igrač na globalnoj energetskoj sceni: učestvuje u gotovo polovini svetskog kapaciteta za obogaćivanje uranijuma i kontroliše ceo proizvodni lanac – od rudnika, preko obogaćivanja, do izrade gorivnih sklopova. Mnoge zemlje, naročito u Evropi, nemaju brzu alternativu. Štaviše, nemaju nikakvu alternativu.
U Evropskoj uniji gotovo petina nuklearnih reaktora potiče iz sovjetskog perioda i zahteva gorivo specifičnog dizajna, koje decenijama isporučuje, ko drugi, Rusija. Uvođenje potpunih sankcija na nuklearnu energiju u takvim okolnostima nosilo bi rizik gašenja reaktora, nestašica struje i dodatnog rasta cena energije. Pogotovo sada, kada pritisak na Rusiju ponovo raste, a zbog čega i Srbija, ni kriva ni dužna, trpi posledice.
Dakle za razliku od nafte i gasa, koje se relativno brzo mogu nabaviti na globalnom tržištu, zamena ruskog nuklearnog goriva zahteva godine tehničkih prilagođavanja, regulatorna odobrenja i velike investicije. Zato su se evropske sankcije fokusirale na sektore u kojima je šteta po sopstvenu ekonomiju bila podnošljivija.
Slična situacija postoji i u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako Donald Tramp značajno pojačava pritisak na Moskvu, SAD su decenijama uvozile obogaćeni uranijum iz Rusije za svoju flotu od preko 90 reaktora. Potpuna zabrana uvedena je tek 2024. godine, ali sa veoma dugoročnim odlaganjem. Uz izuzeća koja važe do 2028, kako bi se izbegao poremećaj u snabdevanju. Što je opet zabrana samo "na papiru" - jer je u geopolitici tri godine jako dug period.
Zapad sam sebi uskače u usta. Želi da kazni Rusiju, ali istovremeno zavisi od njenog nuklearnog sektora, koja joj jedina garantuje stabilnost sopstvenih energetskih sistema.
Dalje, iako je ekonomski i energetski faktor ključan, postoji i veoma važan, bezbednosni. Nuklearna energija je i pitanje fizičke i radiološke bezbednosti. Nagli prekid saradnje sa Rosatomom mogao bi da ugrozi održavanje reaktora, isporuku rezervnih delova i tehnički nadzor – što bi povećalo rizik od incidenata sa potencijalno katastrofalnim posledicama.
